Poezija

 

U tekstu Poesis, koji je sastavni deo zbornika Nova Kritika, Suzan Lagner se bavi prirodom poezije smatrajući da ona proizvodi efekat iluzije nekog drugog 'virtuelnog' sveta, da poezija stvara upravo to virtueno iskustvo koje se nama dok ga opažamo čini sasvim stvarnim. ''Ta iluzija života jeste primarna iluzija sve pesničke umetnosti.''(1) Dalje, komentarišući pesmu Vilijama Blejka The Tyger uspeva da nam dočara postojanje te skoro natprirodne životinje koja nije jedan sasvim običan već ''jedan određeni tigar koga je stvorio Bog, sa srcem punim satanskih emocija''(2) i koji u sebi čuva tajnu Prirode. Doživljaj, osećanje pesme, misli koje nas prožimaju dok čitamo te redove, slika koja se vizualizuje, sve to stvara jedno sveobuhvatno virtualno iskustvo koje nas posredno, i barem na tren, prebacuje u specifičnu sferu pesničke iluzije. Pesma The Tyger svojom simbolikom i zvučnom formom uspeva da iskaže upravo ono 'neiskazivo'. Jezik je, po prirodi stvari, diskurzivan (pojmovan, logički, misaon) i nije u stanju da izazove kakve osećaje jeze, tajnovitosti, groznice, očajanja samo putem jednog neporednog definisanja. Takva služba se nameće kao jedna od najznačajnijih vrednosti poezije, jer poezija preko svog modusa kojim zadire u svet pojava, i kojim se razlikuje od ostalih vidova ljudskog duha, od nauke, filozofije, religije, uspeva da poveže 'činjenicu' sa emocijom. Štaviše, tvrdi Langer, u poeziji ''određene činjenice i ne postoje posebno od svojih vrednosti; njihov emocionalni naboj je deo njihove pojave''(3). Svaka prava pesma načinjena je od jednog takvog tkiva koje u sebi nosi oba pola - stvarni život i stvarnu iluziju.

 

Langer završava poglavlje presudnim razlikovanjem zakona koji upravljaju stvarnim svetom od onih koji se odnose na stvaranje poezije naglašavajući pritom da to nisu zakoni diskurzivne logike i da oni nikad ne važe za naučno ili pseudo-naučno (praktično) mišljenje. Ona te zakone definiše kao zakone imaginacije.

 

 

Dilema studenta, koji bi želeo da Blejkovu inspirativnu poeziju poveže sa nečim što bi se zvalo kolektivna svest, odnosno, 'kolektivno nesvesno', ovde postaje još tamnija i veća. Provalija biva dublja kada svi glasovi koji govore u ime tumačenja poezije glasno došaptavaju da je nešto takvo ravno rodoskrvnuću. Naime, naučenjačko cepidlačenje samo bi oduzelu svu krvavu boju Blekovoj poeziji, uništilo njegovu lepotu užasa, jer je nikako ne bi uspelo tumačiti na odgovarajućem nivou. Na kraju krajeva, to bi poeziju svelo na sliku sveta jednog psihoanalitičara koja uvek, ma koliko široka bila, hita u jednom pravcu, ima cilj ispred sebe i teži da ga usaglasi sa poezijom koju tumači. Ova dilema se nameće kao jedna od temeljnih dilema, kako nauke o književnosti, tako i same psihonalize. Međutim, tu nije kraj, jer se kod Blejka može pronaći mnogostruka tematika koja svoj razlog postojanja nalazi van poezije.U pitanju su pesnikova teološka shvatanja.Ponekad je teško razlikovati gde se u njegovoj poeziji pojavljuje mistik, a gde pesnik, kada njegove kontemplacije nisu samo alegorijske prirode već se zaista obraćaju jednom višem Duhu.Može nam se učiniti da čitava namera njegove poezije i jeste duhovne prirode.Moramo se zapitati da li bi ona i bila stvorena bez takve sadržinske motivacije.Ipak, on i jeste kao čovek bio sklon da tvrdi da su natčulna iskustva za njega bila deo svakodnevice i da nam njegova pesnička vizija putem imaginacije oslikava jednu dublju Božansku Viziju. Blejkovo stvaralaštvo jeste neka vrsta reakcije na engleski puritanizam tog doba. Kako u njegovoj poeziji odvojiti estetsko od transcedentalnog? Najzad, religijski sadržaji udružuju se sa sadržajima kolektivno nesvesnog, ali i sa jezičkom funkcijom pesme koja je estetska.

 

 

Ovde je pokrenut opšti problem poezije, jer kada ona iznosi mitove koje joj tradicija nudi, kada tumači legende koje su već odavno zapisane, poezija nema svoj suverenitet. Ovde nam se nameće terminologija Žorža Bataja.Francuski teoretičar kreira pojam koji naziva Blejkovim paradoksom. Tu se ogleda sva nemoć poezije, jer Blejk je, po Bataju, sveo suštinu religije na suštinu poezije; otkrio je da poezija ne može u isto vreme da bude slobodna i da ima suverenitet. Ona se uvek za nešto vezuje i ''jeste suverena, ali samo kao želja, a ne kao posedovanje predmeta.''(4) Batajov paradoks razrešava mitološku i religijsku 'zbrku' u poeziji kojom se bavimo, jer osvetljava zamršeni odnos ova dva oblika duha rečima da je ovde religija slobodna kao poezija, a poezija ima suverenu moć religije.

 

Vilijam Blejk

 

No, da bismo do toga sami došli moramo se usredsrediti na Blejka i njegovo delo. Rođen, u Londonu, u porodici nonkonformista, (ogranak baptističke crkve), Blejk je odrastao uz autoritativnog oca. Uči graviranje i crtanje, a veoma mlad izlaže svoje gravire na Akademiji. Međutim, nailazi na nerazumevanje kritičara. Tri godine kasnije objavljuje svoju prvu knjigu Pesničke crtice, dok će sva naredna dela sam štampati u malom broju primeraka i deliti užem krugu ljudi. Pesme i tekstove gravirao je zajedno sa ilustracijama posebnim postupkom do koga je sam došao, a koje je zatim ručno bojio. Sva njegova dela su književno-slikarska.Njegovi savremenici za njega su govorili da je ludak, njegovu zanesenost smatrali su vulgarnom, jer u protestantskoj Engleskoj njegovog vremena takvo je ponašanje bilo čudno.Doduše, sam Blejk se može pomalo kriviti za to. Naime, to je pesnik koji ni u jednom trenutku nije mario za društvene konvencije i kompromise. Za sebe je slutio da mu je poveren nekakav natprirodni zadatak i prozaičnu stvarnost spoljnjeg sveta pretpostavljao je svojim vizijama. Izvesno je da je gajio simpatije prema tradiciji okultizma, a njegova poezija ne krije svoj religiozni, okultni i meditativni karakter.Ona naglašava natčulna iskustva.A i ova priča ima svoju predistoriju. Naime, već u 10 godini života 'Bog mu je provirio glavom kroz prozor i nagnao ga da zavrišti,' a kasnije kad je odrastao postao je čudnovatan čovek sklon vizijama. Učenje švedskog Londonca Emanuela Svedenborga, isprva inžinjera i pronalazača, a kasnije pod uticajem duhovne krize, mistika i proroka, ostavlja jak utisak na mladog Blejka koji postaje član Nove Crkve, koja se zasniva na svedenborgijanskom tumačenju Biblije. Prva i osnovna razlika je vera u čovekovu božansku prirodu, druga je mogućnost neposrednog uspostavljanja veze između pojavnog i duhovnog sveta, a zatim i mogućnost svakog čoveka da dođe do duhovnog otkrovljenja. Blejk se isprva priklanja tom novom spiritualizmu, ali ga kasnije sam napušta. U Venčanju Neba i Pakla koje je pisano kao satira u odnosu na samog Svedenborga i njegovo učenje, naš pesnik se obrušava na svog 'učitelja' rečima da je pisao stare istine, da nije razgovarao sa đavolima, već je samo držao sveću na suncu. Primera radi, Svedenborg je matematički podelio raj i pakao stvarajući od te ideje prost mehanički racionalizam. Blejk je u tome prepoznao despotski i tlačiteljski ratio koji sebe gradi na podjarmljivanju duše, a koga će osmisliti kao figuru Urizena. Blejk gradi opoziciju u odnosu na službeno hrišćanstvo stvarajući ujedno vlastitu religiju, kao i njoj odgovarajuću pesničku sliku. On tvrdi da ne zna ni za jedno drugo Jevanđelje osim oslobođenja i tela i uma, u svrhu upražnjavanja 'Božanske Umetnosti Imaginacije'. Blejk sumnja u osnovne biblijske dogme, nazivajući ih zabludama : zabluda o razdoru tela i duše ('čula su glavni prozori za dušu'), zabluda o nagonu koji dolazi samo iz tela, koje je zlo, i razumu, koji je dobro, a dolazi iz duše ('nagon je jedini život'), i zabluda da će Bog mučiti onoga koji sledi svoje nagone ('nagon je večiti zanos'). I sam Isus je, prema Blejkovom đavolu, prekršio svih deset zapovesti, jer je to neophodno da bi se činila vrlina. ''Neka sveštenici u mrtvačkoj crnini više ne grakću proklinjujući sinove radosti...I neka bleda pobožna blud više ne naziva nevinim one koji žele, a ne čine! Jer sve što živi je sveto.''(5) Jeretička misao, kao ova, izrečena, na primer, danas ne bi nosila breme prethodnih vekova, kao što ova misao nosi. Jer upravo je sam Blejk jedan od onih bundžija, ili đavoljih pesnika, kao ih naziva Ž.Bataj, koji su anticipirali slobodu ljudskog duha upotpunjavajući je suprotnostima. Blejkov Isus je oljuđeni bog koji je i sam izrazio bunt prema tiraniji crkve i farisejima.Najzad, Blejkov Isus ustaje protiv tradicionalnog Isusa kao protiv oličenog đavola.Drugim rečima, on ustaje i protiv ljutitog boga starog zaveta koji se skriva i propoveda o jednom novom bogu koji se nalazi u ljudima.

 

Primera radi, u proznom delu Maštarije (delovi Venčanja) Blejk pravi razliku između Proždirača i Plodotvorca, i insistira na tome da te dve vrste ljudi i treba da ostanu neprijatelji, jer ko god teži da ih izmiri teži da uništi život. Prema njegovom konceptu to čini upravo Religija.Na osnovu ovog primera možemo doneti zaključak kakav je odnos naš pesnik imao prema hrišćanstvu – autentičan, iskren i kreativan, jer on je prisvojio ono što mu se činilo dobrim. Međutim, Blejk u dubini svih religija vidi Pesničkog Genija koji ih stvara i pesnik pokušava da opiše taj proces : prastari pesnici oživljavali su pojmove tako što su im davali imena bogova ili genija, šuma ili reka, svega što su njihova čula mogla da prime. Ali kada je stvoren sistem koji odvaja duhovna božanstva od onoga na šta su se ona odnosila nastaje sveštenstvo koje odabira oblike obožavanja iz pesničkih priča - i objavljuje da su to naredili bogovi. Blejk zatim dodaje da su na taj način ljudi zaboravili da sva božanstva prebivaju u ljudskim grudima. Moralizam, strogost, dogmatičnost udaljavaju religiju od svoje pesničke istine, od Pesničkog Genija u kome je njen izvor.

 

 

Jezgro svih istina, središnja duhovna moć i Boga i čoveka, po Blejku, jeste Imaginacija.U stvari, u njoj su obojica prestali da se razlikuju.Imaginacija je 'Božanska Ljudskost', ona je sam Sveti Duh, ona je postojanje.''U svojim Nedrima nosiš svoje Nebo i Zemlju, i sve što posmatraš mada izgleda Van, to je Unutar, u tvojoj Imaginaciji.''(6) Sve što postoji je trajno u našoj mašti, a to je osnova sve umetnosti. U stvaralačkom činu je najveća sloboda duha. Imaginacija je okružena kćerima Nadahnuća koje su često suprotstavljene kćerima Pamćenja (tradicija), jer imaginacija nema nikakve veze sa pamćenjem. Takođe, njen najveći neprijatelj je 'Apstraktna Filozofija' ili Avet što Rasuđuje čiji simbol postaje Urizen. Dok je 'čovek od imaginacije' , čovek je živ. Po Blejku, zlo je negacija, ništavilo, ništa. ''Sve zlo sastoji se bilo od ograničavanja samoga sebe ili od ograničavanja drugih.''(7) Svako pokretanje, svaki čin je dobar sam po sebi, zlo nastaje onda kada je aktivnost onemogućena i kada se izokreće u frustraciju. ''All Act is Virtue''.(8) Tako da su elizabetanska melanholija ili Bodlerova 'ennui' bliža Blejkovom pojmu zla negacije. Imaginacija se tu pojavljuje kao odgovor, kao ključ borbe, ne protiv krvi i mesa, već protiv duhovne slabosti, protiv nejakih želja i neutoljenih žeđi. Blejk razvija ideal kreativne energije kao čovekove duhovne slobode; on objavljuje istinu Imaginacije, smatra da su svi oblici života sveti, upozorava na opasnost ograničenja i igra se sa mudrošću i ludošću u isto vreme.

 

Blejk je jedan od retkih ‘mislilaca’ koji najavljuju moderno doba koje sintetiše dušu i telo rascepljeno snagama hrišćanstva. On ne trpi nijednu terminologiju koja bi nagoveštavala da u čoveku postoje dva razdvojena receptora koja vide dva razdvojena sveta. Svet je jedan, ali postoje dve različite vizije. Prvo, postoji prirodno viđenje, kako ga Blejk zove, po kome je objektivni svet u suštini nezavisan od čoveka. Ono stvara božanstva po uzoru na prirodni mehanizam koji je često automatski i racionalizuje sva životna zla i nepravde. Takvo viđenje je otuđujuće i na jednom drugačijem nivou postaje odraz duševne želje za smrću koje je odgovorno za izazivanja pogubnih ratova koji su i u današnje vreme opšte mesto. Međutim, drugačija vizija je moguća – humana vizija prema kojoj je objektivni svet samo kulisa stvarnosti, čvrsta podloga za ljudsko stvaralaštvo. Objektivni svet je u ovom slučaju fleksibilan i menja se u odnosu na posmatrača i njegovo delovanje. Cilj ove vizije jeste Religija ili ‘civilizovan život kao u hrišćanskoj crkvi’. To je sušti stvaralački život, kakav hrišćanstvo pripisuje Bogu, i koji bi se, prema Blejku, uklapao u beskonačnu božansku perspektivu, jer ideja da je čovek stvoren po božanskom obrascu nosi sa sobom mogućnost realne čovekove stvaralačke moći. No, čovek u svom svetu može stvarati na čisto ljudskom nivou. Estetičkog elementa ovde se pojavljuje kao glavni motiv. Blejk u njemu vidi sferu egzistencijalne slobode, dok u etičkom elementu, koji je suština našeg racionalnog univerzuma, vidi samo posmatrača , ali ne i stvaraoca, koji robuje znanju o dobru i zlu. Potpuno drugačije nego u hrišćanskoj misli, koja telo i dušu razdvaja u dve kategorije od kojih je jedna netačna, a druga tačna, dve Blejkove vizije, prirodna i humanistička, nisu određene moralnim odredbama dobro/zlo već kategorijama smrti i života, od kojih prva stvara pravu paklenu torturu i tiraniju dok druga stvara stvaralački raj.

 

 

Blejk je prvi engleski pesnik koji je smatrao da je revolucija važan događaj, i koji je razradio 'revolucionarnu strukturu slikovnosti'(9).Blejk razrađuje dve koncepcije - nevinost i iskustvo - dva suprotna stanja ljudske duše.Nevinost je odlika deteta dok iskustvo dolazi kad čovek odraste.Dalje razvijanje osećanja nevinosti je pretpostavka da je svet stvoren da bude dobar, kao i ignorisanje činjenice da svet nije takav. Kako dete raste ono prihvata iskustvo, ili dehumanizovanu stvarnost, a detinja nevina iluzija se potiskuje u dubinu, koju danas zovemo podsvest, gde zapravo dobija seksualnu formu. 'Izvorna nevina vizija postaje melanholičan san o srećnom vrtu koji je čovek jednom posedovao, ali ga je zauvek izgubio, mada ga može vratiti posle smrti'.(10) Blejk stvara novu konstrukciju koja je u odnosu na staru poslušnu, do te mere nemirna i revolucionizovana da je smeštena na vulkan seksualne želje. Blejkovim mitopejskim jezikom rečeno, detetova frustrirana želja postaje Ork koji u sebi nosi pakao buntovništva, dok s druge strane, ako se prigrli 'zla stvarnost' dobijamo status quo, Blejkovog Urizena. Čovek pod vlašću zakona je u seksualnom smislu zarobljen u vulkanu sve dok ga ne dotakne plamen u vaskrsnuću. Duhovno telo vaskrslog čoveka je seksualno oslobođeno, a u Blejkovoj ikonografiji taj aspekt simbolišu požudne vatre kroz koje noga vaskrsloga korača.Na istorijskoj ravni, mit o Orku oslikava materijalne snage koje se bune, istorijsku revoluciju oličenu u američkoj borbi za nezavisnost, kao i posle toga, francusku buržoasku revoluciju. No,ono što je zanimljivo kod Blejka je vizija da se svaka Orkova pobuna na kraju izokrene u sistem deset božijih zapovesti. Naš pesnik sagledava to ciklično kretanje istorije i sažima ga u četiri stupnja. Prvi stupanj je revolucionarno rođenje Orka, drugi, prenos vlasti sa Orka na Urizena na vrhuncu Orkovih moći, propraćeno okivanjem ili zatvaranjem Orka; treći, uspostavljanje 'prirodne religije', ili shvatanja stvarnosti kao spoljašnje, čiji je simbol Urizen; četvrti stupanj, propast i haos čiji je simbol Orkovo raspeće, tj. rečeno Blejkovim jezikom, vešanje zmije o mrtvo drvo.

 

 

Kao što bi psihoanaliza kao nauka naginjala ka tome da tvrdi da su snage njenog penkala prve skovale koncepciju koju ćemo sada obraditi, čini se da je pre nje to uradio sam Blejk.Fraj tvrdi da u tumačenju koje sledi nije ništa učitao. U Venčanju Neba i Pakla Blejk vidi revolucionarnu viziju kao sebični Ego koji sedi na vrhu buntovničke želje i povezuje oslobađanje želje sa krajem sveta, sa eksplozijom svega nama poznatog. Pesnik shvata da aktiviranje želje ne vodi ka anarhiji, jer Orkove vatre potpiruju misao, već ka apokalipsi u kojoj će, takođe po njegovom tumačenju, ceo svet i biti uništen, ali tek tada će se pokazati u svojoj pravoj slici – beskonacan i svet. Tada postaje jasno da oslobađanje želje za njega nije uzrok već posledica očišćenja stvarnosti.Želja (Ork) po prirodi teži da nađe svoj predmet. Stvaralački nagon (Los) utiče na želju svom snagom i pri tom je prilično opterećuje, sve dok oslobađanje želje ne postane sastavni deo stvaralačkog procesa.

 

Blejkovi Arhetipovi

 

Zašto svi simboli koji slede moraju imati hermetičku koprenu?Zašto su pojedina božanstva data u formi paradoksa, odnosno, dvojstva koje se ne može razrešiti logičnim putem?Blejkovi simboli nikada nisu jednostavni i jednoznačni. Nortop Fraj tvrdi da kad jedan sistem mitova izgubi svaku vezu sa religijom on postaje čisto književni sistem. Pitanje koje se ovde nameće je da li važi i obrnuto : ukoliko kada se jedna određena književnost upotpuni religijskim sistemom da li se iz nje mogu crpsti mitološka značenja? I da li oba sistema, književni i mitološki, jesu gradilište arhetipova? Istina je da u simboličkim poemama borbe pobunjenih božanstava, rađanje čitavih svetova, ponekad i jaka oštrina vizije, kao što je sa Blejkom slučaj, mogu podsetiti na jezik Veda ili Biblije. Međutim, u poslednjoj konsekvenci njihov simbolizam samo sa mitom deli svoje poreklo – a to je Ljudska Uobrazilja. Zaista, ona je plodonosno tlo za tumačenja. Osnovna razlika između K.G. Junga i N. Fraja u pogledu tumačenja pojma arhetipa, i njegovog mesta, jeste u tome što se Jung zadržava na opštoj genezi arhetipova dok se Fraj bavi njihovom analizom. Fraj definiše arhetip kao simbol, uobičajeno je to slika, koja se nanovo pojavljuje u književnosti da bi se prepoznao kao jedan element književnog iskustva. 

 

Urizen simbolizuje razum. Ali je on oličenje antiintelektualnog razuma, odnosno, onih načela koje se tiču mere i svodivosti na eksperiment. On je istovremeno božanstvo koje ograničava energiju, zakonodavac i osvetnička svest.Takođe je orač, graditelj, vozač sunčevih ubojitih kola.Urizenova umetnost je graditeljstvo, čulo vid, metal zlato, elemenat vazduh. Jedni proučavaoci Blejkove simbolike misle da mu je ime skovano od gr. 'Ourizen' - ograničiti, dok drugi smatraju da je verovatnija mogućnost eng. 'you reason'. Na više mesta Urizen se pojavljuje kao tlačitelj, osvetnik i ljubomorni bog donekle sličan starozavetnom Jahvi. On je 'mračno božanstvo svetlosti', snaga koja ne spašava, već kao razum simbolizuje autoritet i odsustvo ljubavi.On je strašni bog rušilac, a ne spasilac. Urizen jeste, takođe, 'načelo stvarnosti', odnosno, zakon u koji se bespogovorno veruje, gotova vera da je svet već konstruisan i da se sve što postoji može videti očima. U borbi Urizena i Orka, strašnog deteta, prvi uspeva da pobedi uspostavljanjem sveštenstva sa svojim zakonikom o deset božijih zapovesti, a njegov konačni trijumf simbolizovan je vešanjem drske zmije (Orka) o ukleto drvo.

 

 

Enitarmona je duhovna lepota, bliznakinja, pratilja i nadahnuće pesnika, Losa. Čini se da joj je Blejk skovao ime od gr.'(z)enith' plus '(h)armon(y)'. U Evropi ona uspostavlja ženski svet, sa lažnom religijom čednosti i osvete, koja je trajala od početka hrišćanstva kao jedna od njegovih osnovnih zabluda. U pitanju je trijumf ženske volje nad muškom kao rezultat pogrešnog shvatanja da je polnost greh. Enitarmona zaključava glavna vrata polnosti u pretpostavljenu večnost, progoni i samu večnost u buduća mesta koja ne postoje, u raj. Te stoga, ta kraljica neba, okuplja dvanaestoro nebeske dece, zajedno sa Orkom kao zarobljenim suncem, da bi hrišćanstvu nametnula kult spoljašnje stvarnosti, ili, kako je Blejk naziva, prirodne religije.

 

Los označava pesništvo, svaki izraz sveta stvaralačke mašte. Strana sveta mu je sever, radi kao kovač, čulo mu je uho, a načelo zemlja. Emanacija mu je Enitarmona.Planeta koju simboliše je duhovno sunce, dok on sam stvara materijalno sunce. Neki misle da mu je ime anagram od lat. Sol 'sunce'. Pretstavlja duha proricanja, oličava snagu uobrazilje.Stoji prema Lavahu (Ork, strast) kao Apolon prema Dionisu.Los je duhovni prevratnik, revolucionar, a njegov je sin, Ork, revolucionar u materijalnom, spoljašnjem svetu.Na kraju Evrope, kad počinje francuska revolucija, Los se budi u svanuće i poziva sve svoje sinove u krvavu bitku. Los je takođe zemaljska manifestacija Urtone koji je jedan od glavna četiri božanstva i predstavlja uobrazilju. Los zapravo stvara materijalni svet, uobličava haos univerzuma kao posledicu njegovog očajničkog gneva i težnje da se oslobodi.Kao izraz Imaginacije on je stvaralac svega onoga što vidimo.Los je poslednja čovekova mogućnost da dela jer je i poslednji Zoe.Njegova je pobuda da se svet preobrazi u ljudski i imaginativni oblik. Kao i podsticaj koji stvara umetnost, ali i Pesnički Genije, koji stvara religiju, celokupnu kulturu i civilizaciju. Kod Blejka, ove su pobude otelovljene u Losu, duhu proroštva i stvaralaštva, i Los, a ne Ork, pretstavlja glavnog junaka njegovih proročkih pesama.Los ne vodi poreklo iz potisnutih detinjih želja, kao Ork, već iz dublje stvaralačke pobude.Da bismo u potpunosti razumeli arhetip Losa moramo se okrenuti i sagledati i drugi pol njegove emanacije – Urtone. U ranijim proročkim knjigama Los igra reakcionarniju i mračniju ulogu čak i od Urizena. Tada se saznaje da je Orkov otac u stvari Los, a ne Urizen, i da ga Los okiva u 'lanac ljubomore' ispod planine Atlas, a da Ork prema njemu oseća gorak otpor.Očito, da prema Blejkovom shvatanju postoji duboko konzervativan elemenat u stvaralačkom duhu koji pomaže da se održi Urizenova tiranija. U stvari, neke od Urizenovih funkcija se prenose na Losa, što bi se moglo protumačiti kao jaka zanesenost stvaraoca svojom imaginacijom da potpuno zaboravi, ili da ne nalazi za važno, da u sebi razvija duh pobune ili bude svestan istorijske realnosti, dok sa druge strane i ne primećuje da time podržava sistem. To je potpuno u skladu sa Blejkovom tvrdnjom da Los nije samo stvaralačka moć već i duh vremena, snaga koja gradi u vremenu. Najzad, Los je jedna od glavnih pokretačkih sila sve pesnikove simbolike. On je povremeno imenovan kao Bard i glavni je predstavnik cele klase koju Blejk naziva 'Prokleti'. Ona obuhvata sve istinske proroke i umetnike, a njeno ime dolazi od toga jer je njihova uobičajena društvena uloga da budu prognana i ismejana manjina.

 

 

Teotormon simbolizuje žudnju koja se, kad se uguši, premeće u ljubomoru. Ime mu je možda skovano od gr.theos-bog i hebr. torah- zakon.. Nasuprot njemu je Bromion.

 

Leuta simbolizuje polnost podvrgnutu zakonu, i razumeva se kao osećaj greha ili krivice. Ona je Bromionova emanacija. Spominje se zajedno sa Anatamionom – muškim semenom. Njen atribut je Dolina Užitaka, odnosno, ženski polni organ.

 

Oothoon je simbol sprečene, ubijene ljubavi.Ona je treća ćerka Losa i Enitarmone. To što bere Leutin cvet zapravo je simbol njene seksualne inicijacije .Zalaže se za bitnu ćistoću ljubavi i za svetost polnosti.Ustaje protiv bračnih okova, ljubomore, sebičnosti, verskih zabrana.Ona je ta koja proklinje Urizena.

 

Bromion je razum kada se njime služi pesnik. On u Evropi siluje i odbacuje Oothoonu, ali su njih dvoje svezani u jedinstvu i mržnji. Oothoon tako postaje duša raspeta između žudnje (Teotormona) i zakona (Bromiona).Svi troje pevaju tužbalicu.

 

Zenit je najviša tačka razuma, a ne uma (vrlo važno razlikovanje za Blejka), kad se on uzdigne u svojoj sili. Ponekad se poistovećuje sa Urizenom. Suprotnost mu jeNadir kao simbol nesvesnog.Rast Zenita je rast tlačiteljske moći razuma iz koje proizilaze moralni zakoni i ratovi.

 

Anđeo je sklonost svakog čoveka i njegova vodeća Vrlina.Svaki narod ima svog duha čuvara, tj.svog Anđela. Ali on pretstavlja i čuvara poretka konvencionalnih shvatanja.

 

Ork oličava revoluciju u materijalnom svetu, ali samim tim što u sebi nosi pakao buntovništva, a sa njim i ručilački gnev, Ork za sebe kaže da je uklet. 'Strašni dečak' je pobuna ljudske energije i želje, težnja za slobodom i čulnom ljubavlju. Blejk ga često prikazuje kao vatreni stub, a Urizena, kao Orkovu glavnu suprotnost, kao stub od oblaka. U svakoj novoj borbi sa njim, u svakom sledećem istorijskom ciklusu, Orkova ´crvena ilovača´ oživljava bele Urizenove kosti. Ork nije Urizenov sin, kako bi mnogi naslutili, već je to Avsalom, tradicionalno obešen o svoju zlatnu kosu, koji je još jedan umirući bog.Ipak, Orkova sudbina kao mladog buntovničkog boga jeste frustracija želje koja vodi u očajanje i koja ga postupno transformiše u Urizena tiranina koji ´kreše krila´.

 

Rintrah je gnev, ljutnja, srdžba. Obično se javlja zajedno sa Palambronom.

 

Palamabron otelovljuje, uglavnom, saosećanje prema potlačenima.

 

Eno je sposobnost da se večnost vidi u svim stvarima.Ona je mati pesništva i u Knjizi o Losu ona trese čvrsto zemlju, prizivajući doba nevinosti, kada su gresi bili bujnost vrlina.

 

Lilit se na jednoj od njegovih gravira nalazi nacrtana u obliku zmije ispod koje piše 'Dobro'. Lilit je bila prva Adamova žena.Po jednom drugom predanju, ona postaje mati demona, pa je zamenivši, Jahve stvori Evu.Blejk je inače zove ´bestelesno žensko´.

 

Tradicionalni Bog je, po Blejku, pogrešan otac.Strašilo koje nas plaši svojom zlovoljom, hirovitošću i bezobzirnom okrutnošću; sebični otac ljudi koji drži zemlju zarobljenom.To je Bog kome su Druidi masovno žrtvovali ljude, po svemu sudeći, kao ishod ideje da je taj njihov Bog mrzeo ljudski život.Njegovo glavno oruđe je moralna usaglašenost, seksualni stid i neka vrsta glupe razumnosti.Ako bismo uspeli da se oslobodimo takvog Boga, kaže Blejk, sve bi nas se prikazalo kao što jeste, beskonačno.

 

Anđeo božanskog prisustva - Satana koji može uzeti oblik svetlosti zbog čega često ga zamenjuju sa Bogom. Povremeno ga naziva imenom Jehova Elohim.UVečnom Jevanđelju on je stvaralac tela, zakona i pakla. U Venčanju Neba i Pakla Blejk postojeći univerzum ruši do temelja i pruža jedno novo shvatanje : Miltonov Mesija je zapravo Satana, aludirajući da je pravi Mesija koji iskušava onaj koga je Milton smatrao za Đavola. U Blejkovoj simbolici Satana je smrt, 'granica mraka', redukcija na neorgansku materiju, koja je u živom čoveku prisutna kao želja za smrću ili kao optužitelj za greh. Satanin izvor u spoljašnjem svetu je nebo. U pesmi pod naslovom Vrata Raja pored opšte teme o sanjalačkom putniku, Blejk proglašava Satanu za ’San izgubljenog putnika ispod Brda’, što je konstatacija prepuna biblijskih aluzija.

 

Božansko telo je sama Ljudska Imaginacija koja je, takođe, Isus. 'Isusov duh je neprekinuto opraštanje Greha.'(11)

 

Golgonuza je Losov grad umetnosti i izrade.On se sadrži u fizičkim telima muškaraca i žena.

 

Đavoli su za Blejka obično zli duhovi, okrivljeni za greh (diabolus znači 'okrivljen'), ali u Venčanju Neba i Pakla su originalni geniji. Ovde su oni suprotstavljeni Anđelima, ograničenim duhovima uobičajenog.''Svi Geniji su su raznoliki.Đavoli su različiti.Anđeli su svi slični.''(12) Najzad, Blejk smatra da su i pakao i nebo/ anđeli i đavoli jednako važni. Pakao je područije instinkta i osećanja sa svojim impulsima, željama i dinamičkom energijom. Nebo je carstvo mišljenja, intelekta, sa svojom logikom, redom i svojim etičkim sudovima.

 

Četiri Zoa – U grčkom jeziku Zoon u singularu znaci živo, živ, stvorenje, životinja. Ta reč biva nespretno prevedena na engleski jezik kao 'beast', odnosno, zver. U konvencionalnoj ikonogarfiji to su bića koja imaju lice čoveka, lava, vola i orla i bivaju poistovećena sa četiri evanđelista. Blejk uzima grčki plural kao engleski singular. Tom rečju on želi da označi četiri čovekova aspekta : Telo (Tarmas), razum (Urizen), osećaje (Luvah, Ork) i maštu (Urtona, Los). Ta četiti simbola predstavljaju i 'Četiri Večna Čovekova Čula' : Jezik za telo, Oko za razum, Miris za osećanja i Uho za uobrazilju. Zoe su odrazi božanskih aspekata: Tarmas pastir predstavlja Boga Oca, Luvah u čijim krvavim haljinama Isus silazi na zemlju, odgovara Sinu, a Urtona-Los, kao vrelo nadahnuća, Svetom Duhu. Urizen personifikuje onaj božanski aspekt koji pada i postaje ekvivalentan Đavolu. Nevolje počinju kada oni zamene svoj položaj u 'Univerzalnom Čoveku', jer je Luvah prisvojio Urizenov svet na jugu, odnosno, kada Osećanja uzurpiraju mesto Razuma. Oni se tada okreću protiv čoveka i jedni protiv drugih. Urtona, koji se nikad ne manifestuje u vremenu, postaje Los, koji se odvaja od svoje Emanacije odnosno ženskog dela, Enitarmone i na kraju propada kao Utvara Urtone, dok Enitarmona postaje Sen. Urizen odbacuje svoju emanaciju Ahaniju i izopačava se u Zmaja, gubeći ljudski oblik. Tarmas se takođe deli, napušta ga njegova emanacija Enion, zatim se unižava i dobija materijalno telo. Svaki Zoa za sebe misli da je postao najviši, i da je Bog.

 

Tarmas je oličenje oseta i simbolizuje telo u četvoročlanoj podeli elemenata.On je snaga koja obnavlja život, a sposobnost pojedinca da uradi upravo to, da obnovi svoj život, je vaskrsnuće. Naime, Tarmas po Blejkovoj simbolici pretstavlja prelazak od smrti do vaskrsnuća, jer upravo ono prekida beskonačni ciklus. Tarmasov simbol je more, početak i kraj života.Kako je izvorno čovekov pad istovremeno bio i potop, mi smo u ovom svetu simbolički pod vodom, što bi se potvrdilo i Jungovim metaforom mora koje predstavlja čovekovo duboko nesvesno.Dakle, Tarmas i Ork su snaga i lepota, uzvišeno i patetično, koje spaja antiintelektualni razum Urizena.

 

Luva je božanstvo čije ima doziva u svest ljubav.On je dete ognja i oličava strast.

 

Noć - pakleno četvorstvo - Promena pola noći je u vezi sa Urizenom. Pakleno četvorstvo čine Haos Imaginacije (sever), Greh Osećanja (istok), Noć Razuma (jug) i Smrt Tela (zapad).

 

Mit o Navukodonosoru slika kraljevu metamorfozu od carskog vrhunca do propasti koji svoju tiransku fazu zamenuje stanjem divlje zveri.

 

Blejkov Isus je orkovska figura, pobunjena persona koja započinje novu civilizaciju. Ona će kroz vreme ponovo dobiti urizensku formu. Uopšte, Blejk se prema konvencionalnom Isusu ponaša kao prema Antihristu.Dok, s druge strane, ima svog osobnog Hrista, koji stoji izvan istorije ideja, u centru individualne mudrosti.UVenčanju Neba i Pakla hrišćanski, tradicionalni Isus jeste Jehova koji živi u vatrenom ognju što je uloga koja se pripisuje konvenciji Satane. Blejkov vaskrsli čovek oslobađa duhovno telo do stepena kada je i seksualno oslobođeno. Konačno, Biblija se može tumačiti na dva načina, ili kao otkrivanje božanskog u čoveku ili kao niz restriktivnih moralnih zakona. Tumačenje Nortropa Fraja priči daje novu boju.Naime, Hristovo raspeće bila je jedna vrsta žrtvenog obreda koje se sreće kod mnogih ‘primitivnih’ društava.Hrist je umiruće božanstvo naše civilizacije.’’ …Prinošenje ljudskih žrtava koje osvetljavaju, čak jasnije nego ratovanje, činjenicu da potiskivanje ili izopačenje seksualnog nagona završava kao želja za smrću.’’(13)

 

Urtona jeste jedan od četiri Zoa i simbolizuje ograničenu stvaralačku maštu pojedinca. On se razlikuje od sveopšte mašte, koju u Blejkovoj mitologiji simbolizuje njegov vlastiti Hrist. Urtona odgovara Svetome Duhu u hrišćanskom Trojstvu. Strana mu je sever, planeta Zemlja, metal gvožđe. Ovaj Zoa zaokupljen je stvaranjem oblika.Ćerka Urtone i Enitarmone jeste ‘žena Sena’.Ona se prema Orcu odnosi kao prema ljubavniku. Ne ume da govori sve dok je Orc ne zgrabi u ljubavni zagrljaj.

 

Beulah je personifikacija prirode u svom aspektu majke koja neguje.Beulah je niži Raj, a termin bukvalno značu ‘venčan’.To mesto je bašta Geneze, trostuki svet koji simbolizuje ljubavnike i njihovu zajedničku kreaciju. Beulah je postelja u kojoj sahranjujemo seme da bi ponovo proklijalo, kao i postelja usnule ljubavi u kojoj se začinje novi život. To je zaštićeni svet deteta, svet ljubavnika i njihove ‘zahvalne žudnje’; svet čuda i romanse, bajki i snova.Beulah predstavlja imaginaciju deteta.Nasuprot njemu stoji Eden kao simbol najvišeg mogućeg stanja duše.On je jedinstvo stvaraoca i stvorenog, energije i oblika (slike, forme).To je ponosan grad duhovnog sunca. Trostuki Beulah postaje četvorostuk pomoću simbola četiri Zoa i proširuje se na beskonačnost. No, vrlo je jasna Blejkova kritika, jer Beulah ima i drugo lice. U njemu se razvija pasivna zavisnost u odnosu na očinstvo Boga ili majčinstvo Prirode, jer se u njemu se može naći uteha za patnju. U njemu se nalaze nežne duše, kao i bolesne, koje se samooptužuju za greh, i za svoj strah vezuju značajan deo imaginacije. Unutra su i jadne duše koje pritiska tiranija i beda. U pitanju su psihe koje ne vide dovoljno jasno, kao što je to slučaj sa plodnim dušama, koje isijavaju zdravlje i energiju. Lako je pod uticajem nekog gubitka, tražeći utehu i zaklon, pasti iz Edena u Beulah.Sve Religije, zapravo, nemaju nameru da izađu odatle i podvlače važnost patnje i ponižavanja.Ako se posmatra njihovim očima, Eden je suviše ponosan i demonski. To je stanje u kome čovek može lako zaboraviti na Boga, ali Blejk naglašava, da je to ista vrsta zaborava kao i kada čovek zaboravi da postoji zdravlje jer je u potpunosti zdrav.

 

U Bibliji, Beulah se poklapa sa navedenim fizičkim opisom. Najbolje je opisan u Pesmi nad Pesmama, pesmi o venčanju kralja i njegove neveste, u kojoj se delovi njenog tela porede sa prirodnim pejzažima i zemljom.

 

Arhetipska kritika

 

K.G.Jung

 

 

Delo K.G.Junga uspostavlja vezu između dinamičke psihologije, grane koju je on osnovao na temelju ekspirimentalnog i naučnog pristupa, i religiozne psihologije koja se oslanja na istraživanja ezoteričnih učenja velikih religija, kako zapadnih tako i istočnih. Jedan je most koji povezuje ove dve forme duha, jedna je struktura u nama samima koja izmišlja beskrajne unutrašnje svetove. Njeno ime je imaginacija. Jung osnove principe svoje 'nauke duše' koristi da bi objasnio iracionalno sadržano u jeziku simbola i slika koje tvori ljudska imaginacija. ''Priznajem da sve ovo može da zvuči prilično čudno čitaocu koji ne poznaje osobeni jezik intuitivnih procesa. Oni nisu usmereni ka racionalnom umu...oni su spontani, dinamični i zbunjujuće vijugavi; taj proces je kao bujica lave...nema svrhe racionalisati i intelektualizovati ovu radinost.'' (14)

 

K.G.Jung se u više navrata vraćao Blejku bilo kroz tumačenje pesnikovih zamršenih mitoloških sistema, bilo kroz pokušaje Jungovih naslednika da odgonetnu Blejkove gravire. Jung pravi razliku između ekstravertnog i intravertnog načina stvaranja umetnosti, ali i intravertnog i ekstravertnog umetnika. Ektravertno stvaranje nastaje umetničkim preoblikovanjem onoga što se doživljava u spoljašnjem svetu, dok se introvertno, naprotiv, osmišljava kroz savladavanje sadržaja unutrašnjeg sveta.Stvaralački proces se, između ostalog, sastoji i u oživljavanju usnulih večnih simbola čovečanstva. ''Onaj ko govori u praslikama, taj govori sa hiljadu glasova, on iz neponovljivog i prolaznog zahvata, savlađuje, i ujedno i podiže ono što označava; on uzdiže ličnu sudbinu na nivo sudbine čovečanstva i time u svima nama oslobađa one dobre sile koje su čovečanstvu postepeno omogućavale da se spase od svih opasnosti i da prebrodi i najdužu noć...To je tajna umetničkog delovanja.''(15)

 

Tako, na primer, Jung svoj sistem razlikovanja ekstravercije i introvercije primenjuje i na našeg pesnika. Neosporno je da je Blejk bio gospodar Intuitivne Imaginacije, da se prepuštao slikama nesvesnog kao da su stvarne. To se da povezati sa Jungovom kategorijom introvertne intuicije. Naime, čovek sa takvim darom opaža slike nesvesnog na isti način kao što čovek naklonjen ekstravertnim osetima opaža predmete u materijalnom svetu. Žorž Bataj u svojoj knjizi Književnost i zlo piše : ''da često introverti koji u spoljašnjem svetu ne nalaze poeziju, suštinu tog sveta svode na suštinu stvari''.(16) Međutim, Blejk se upravo ponaša suprotno, on vraća materiji poeziju koja joj i pripada, on se ni na koji način ne uvlači u introvertnu opnu, već stvara čitav mikrokosmos i daruje ga svetu. Na kraju krajeva, Blejk je, iako ne učestvuje aktivno u javnom životu epohe, prisutan u svakodnevici na način na koji to čine ekstraverti – voleo je da peva, da pije po krčmama, da se upušta u žestoke diskusije, a sva čulna zadovoljstva nisu mu bila strana. Blejk je bio čovek okrenut sili života, pio je sve njegove sokove, pri tom sve vreme osuđujući moralni zakonik crkve oštrim rečima.Takva sudbina se ne bi mogla nazvati sudbinom jednog introverta.Međutim, umetnik i njegovo delo ne daju se poistovetiti, odnosno, jedan isti umetnik može u svom životu biti ekstravert dok u svom delu pripada introvertnom tipu. No, poput Junga, ni mi ne želimo da razmrsimo Blejka i njegovo klupko, jer je to gotovo i nemoguće.

 

Blejk kaže za četiri Zoa da su oni 'Četiri Večna Čovekova smisla', four Mighty Ones. Po Jungovom tumačenju, svako od ovih božanstava bi pretstavljalo jednu od četiri sile u čoveku. Tako je Urizen sila razuma, Lavah osećanje, Los intuicija,a Tarmas oset. Nesumljivo je reč o borbi božanstava koje otelovljuju četiri funkcije duše. Po Jungovom šematizmu struktura svesti se deli na takve četiri duševne funkcije: mišljenje, intuicija, osećanje i oset. Svako od božanstava zauzima određeno mesto na stepenastoj lestvici funkcija. Ta podela je analogna njegovoj ideji o kvaternitetu – to je arhetip koji ima svoju univerzalnu primenljivost. Naime, često su prisutne podele na četiri osnovna elementa, četiri strane sveta, itd. Dakle, po Jungu, nije u pitanju Sveto Trojstvo, već ideja o Četvorci kao viziji celine.(17)

 

Prvi pokretač arhetipske kritike bio je upravo švajcarski psihoanalitičar. Jung je definisao 'kolektivno nesvesno' kao svojevrsnu univerzalnu psihu koja se manifestuje u snovima i mitovima, skladišti teme i slike koje svi nasleđujemo.Književnost, prema tome, ne imitira spoljašnji svet već 'apsolutni san sveg ljudskog roda'.Zbog toga se arhetipska kritika i bavi intertekstualnošću, jer ona tekst nikad ne posmatra kao da je u vakumu. Iako se vokabular i gramatika arhetipskog sveta sasvim razlikuju od racionalne i svesne misli, ova misao je i dalje na prvom mestu, i treba da se dešifruje. Nesvesni um se sastoji od dva dela, ličnog i kolektivnog. Oko definicije 'kolektivno nesvesnog' bilo je mnogo nesporazuma.Naime, to nije neki natprirodni fenomen koji postoji sam po sebi.To je dimenzija psihe koja je opšta za sve ljude i koju karakteriše instinktivna šema koja stvara simbole.'Kolektivno nesvesno' ne pokazuje nameru da postane deo svesnog sve dok su u pitanju normalne okolnosti, niti se može vratiti u sećanje nekom vrstom analitičke terapije, jer nikada nije bilo potisnuto, niti zaboravljeno. Za Junga ono pretstavlja samo mogućnost koja je prenesena do nas iz iskonskih vremena u formi simboličkih slika. To jest, mi smo nasledili 'kolektivno nesvesno' u anatomskoj strukturi našeg mozga. ''Nema urođenih ideja, ali postoje urođene mogućnosti ideja,''(18) tvrdi Jung. Takve ideje pojavljuju se jedino u umetnosti u vidu principa koji je oblikuju. Ali važno je razlikovati arhetip od arhetipske slike ili ideje – ona prima ono individualno od jedinke u kojoj se manifestuje. Svaka diskusija o značaju nekog pojedinog arhetipa bi se, po Jungu, morala zadržati na odnosu koji on gradi sa individualnom arhetipskom slikom. No, vratimo se na pojedinačnu reakciju individue, na njen utisak kada doživljava umetničko delo. Zanimljivo je da Jung smatra da se svrha umetnosti ne razlikije od svrhe snova, bajki, mitova i rituala. ''Veliko umetničko delo je kao san''(19). Ono u sebi nosi neki smisao; pokušava da preda znanje koje je od vitalnog značaja za pojedinačnu svest. Estetsko iskustvo nije nešto što se može predvideti, niti postoji garancija da može biti ponovo doživljeno. Drugi pojedinci verovatno neće doživeti identično iskustvo pri susretu sa istim umetničkim delom, a svakako da se recepcija dela menja kada je u pitanju istorijska distanca. Prema Jungu, umetnici su ti koji preoblikuju arhetipske obrasce koji se u njima javljaju da bi ih duh vremena prepoznao.

 

Razmatrajući mogućnosti kreativnog procesa kod umetnika Jung razlikuje dva tipa stvaranja, psihološko i vizionarsko. Psihološki tip umetnika je pod kontrolom svesnog uma. Umetnost koju on stvara, on i namerava da stvori, uključujući svaki mali detalj. Takva kreacija je razumljiva i po sadržaju i po formi. No i dalje umetnik ne stvara sasvim samostalno. Nastavlja da biva pod uticajem nesvesnog, ali se sada on u potpunosti svesno identifikuje sa kreativnim procesom. Drugi tip umetničkog stvaranja, vizionarski, iziskuje igranje formom, ali i sadržajem, koji po pravilu zahteva tumačenje, jer je prepun simbola i intuitivnih ideja. Umetnik vođen ovim manirom stvara bez navođenja svesti.Jung naglašava sam kreativni proces, a ne toliko umetnika koji ga stvara. Sam umetnik može varirati između psihološkog i vizionarskog tipa, kao što je primer sa Geteovim Faustom. Prvi deo ove knjige bi pripadao psihološkom, a drugi vizionarskom načinu stvaranja. O poslednjem tipu on piše : ''To je primordijalno iskustvo koje prevazilazi ljudsko razumevanje i kome se zbog slabosti može lako podleći. Težina takvog iskustva daje mu značenje, ali mu zadaje i jak udarac...U kontrastu sa vizionarskim stvaranjem je psihološko koje se bavi iskustvima koje se tiču prednjeg, površinskog plana. Ono nikada neće pocepati zavesu koja natkriljuje kosmos; ono ne prevazilazi okove ljudskih mogućnosti...Ali primordijalno iskustvo razdire zavesu od njenog vrha do dna, zavesu na kojoj je naslikan svet koji vidimo, i dopušta da se baci letimičan pogled na nemerljiv ambis u kome žive još nerođeni i stvari koje će tek biti...' (20)Po njemu, takve vizije možemo naći kod Dantea, u drugom delu Fausta, kao što je rečeno, u Ničeovom dionizijskom iskustvu, Vagnerovom Prstenu,...i u poeziji i slikama Vilijama Blejka. 

 

Nortrop Fraj

 

Značajan predstavnik arhetipske kritike, Nortrop Fraj, je takođe izučavao poeziju Vilijama Blejka.No, on mu je posvetio mnogo više pažnje i veštine.Frajeva prva knjiga Fearful Symmerty, A Study of William Blake posvećena je u celini engleskom pesniku.Ovaj kanadski teoretičar, spada među najistaknutije predstavnike posleratne anglo-američke kritike.On lično zastupnik je teorije mitske kritike po kojoj je mit strukturalni elemenat književnosti, jer je književnost u celini 'pomerena' mitologija.On bi želeo da književnost približi idealu koji je postigla muzika. Muzika ne mora da se pravda ako ne liči na stvarnost, a njeni strukturalni principi su svakom razumljivi. Fraja nije zanimalo mesto i vreme stvaranja mita već ga je pre svega zanimalo njegovo poreklo u ljudskoj uobrazilji, koje je zajedničko sa poreklom književnosti. ''Mitologija je matrica književnosti''(20) piše Fraj, jer se u njoj nalaze velike opšteljudske teme koje razvijaju unutrašnju strukturu, dok se ta struktura javlja ponovo u jeziku, u obliku poređenja i metafora. Frajeva kritika izvodi mit i arhetip iz same književnosti, krećući se kroz nizove slika, metafora, simbola, jer njegovi pravi interesi su književnog, a ne filozofskog, okultnog ili religioznog tipa. Stoga, konceptualni sistem Vilijama Blejka u vezi je sa načelima pesničkog mišljenja koja su po svojoj prirodi šematska. Baš zato, smatra Fraj, čitalac u njemu može nazreti filozofski ili religijski sistem, ali njega tamo prevashodno nema, jer je i sama pesnička misao podložna šematizovanju, a Blejk je pesnik koji u rukama drži ključ tih vrata. Fraj polazi od ideje da je Blejkova najneobičnija knjiga Venčanje Neba i Pakla zapravo satira i svoje norme izvlači iz koncepcija drugih dela. To delo je prevashodno parodija na učenje Emanuela Svedenborga, kao što smo rekli, i u skladu s time Fraj smatra da 'glavni junak' ove knjige, famozni Đavolov glas, jeste deo satirične namene knjige.

 

Fraj se vrlo temeljno bavi Blejkovom teorijom znanja.Pronalazi mu mesto u tradiciji engleske misli, kako književne tako naučne i filozofske. Definiše njegov odnos prema Svedenborgu, Berkliju, Njutnu i Loku, ali i prema klasičnoj epohi. Blejk je, malo je reći, bio negativno nastrojen prema prirodnim otkrićima njegovog doba, jer je u njima video uzdizanje moći Razuma, mračnog Urizena. To je u vezi sa njegovom teorijom o stvaralaštvu. Čak je i Platon, čije Muze su bile kćeri Memorije, na pogrešnom putu, jer je po njemu, znanje prisećanje, a umetnost imitacija. Nasuprot Platonu, Blejk tvrdi da su i znanje i umetnost vrste ponovnog stvaranja.Naime, filozofija, teologija i nauka ne stvaraju nove oblike, one samo uspostavljaju nove odnose između već starih oblika. Razum bi trebao da bude pod kontrolom zdravoga uma. Na kraju, dodaje Fraj, mi nismo poverovali u neku stvar zato što nas je ubedio razum.Uvek postoji neki motiv koji leži van njegove snage.I taj osećaj nas čini ubeđenim.

 

Fraj uspeva u svojoj nameri da neetiketira Blejka, da ga ne stavi u azbučni arhiv i time zaključa u prašinu prošlosti. Iako izlaže Blejkovu teoriju znanja, sve njegove ideje, on ga neimenuje do kraja. Drugim rečima, mi znamo da je Blejk verovao da ne postoji jedna istina koja bi bila od istovetnog značaja za svakog čoveka ili interesovanje koje bi svakome godilo, ali ga ne možemo nazvati relativistom. Takođe, on je rekao da se jedno obično zeleno drvo ne vidi svako na isti način. Nekome ono neće značiti ama baš ništa, možda će mu čak i smetati, dok će nekom drugom izmamiti suze na oči. Ali zbog takvog stava ga neće nazvati subjektivistom. Kao što ga i zastupanje ideje da je telo oblik duše, a čula organ uma, neće približiti pravcima spiritualizma ili vitalizma. Možda nam odgovor na ova pitanja pruži Blejkova vizija mudrosti. O njoj se učimo iz same umetnosti, jer je mudrost neodvojivo vezana za imaginaciju i stvaralaštvo. ''Mudrost je organski zdrava, snažna i dobro skrojena mašta koja se nigde ne žuri, a sve vreme raste. I zasniva se na kombinaciji prakse i opuštanja.''(21) Po Blejku, čovek koji ima mnogo znanja, ali malo mudrosti, ne može da se uživi u pesmu ili u sliku. Jer putem umetnosti, kao i dok smo bili deca, mi učimo preko slika i priča.I bez ove detinje želje da se nasluša priča i nagleda slika, umetnost ne bi postojala. Kako odrastamo prikupljamo veliki broj apstraktnih ideja, a ako to proširuje našu viziju, onda u redu, smatra Fraj, ali češće se događa da te ideje zapravo zamene mesto sa vizijom. Zrelost ovakvog mudrog čoveka u sebi sadrži ideal, odnosno, šablon realnosti u koji može stati sve. ''Još! Želim još! To je krik nepronađene duše. Manje od Svega ne može zadovoljiti čoveka.''(22) piše Blejk.

 

Sva pesnička i prozna dela što ih je Blejk napisao u sebi sadrže istoriju, proroštvo, kreacije novih mitova, apokaliptičku i mudronosnu književnost, a sve su te teme date u formi Vizije. Izvesno je da je Pesnička Vizija jedno drugačije tkivo za tumačenje.Fraj tvrdi da je Blejk iznad svega i samo pesnik.Pesnik koji je kategorično stao iza svoje Vizije i svojih Reči.

 

Zaključak

 

 

Dakle, Blejk preuzima elemente biblijske, miltonovske, klasične, skandinavske i keltske druidske mitologije, ali njegova lična mitopoetika plod je njegove jedinsvene vizije koja se sve združila, smešala i preoblikovala, pritom davajući nova značenja. Ipak, Blejk brani dostojanstvo i važnost celokupne umetnosti, kao i odgovornost onoga koji poseduje viziju. Nema prirodne, urođene umetnosti, kao što nema ni prirodne religije. Pesnik ustaje protiv kulta razuma i prirode koji izbacuje ideju imaginacije.Ovaj sistem poznat je kao deizam. Blejk ga povezuje ne samo sa Volterom i Rusoom, već i Lokom koji, prema pesnikovim rečima, rascepljuje božansko i ljudsko telo, stvarajući modernog pojedinca koji egocentrično kontemplira nad svojom dušom.

 

Centralna tema Blejkovog pesničkog univerzuma je tema čovekovog pada. Priroda i jeste takvo svedočanstvo, jer su pad i stvaranje fizičkog sveta identični događaji. Ovakvo shvatanje prirode ga duboko odvaja od ostalih romantičara. Pad je zapravo naš svet, svet materije i organizma.Duša je pala u postojanje, dok je pre pada uživala u večnosti i svojoj celovitosti.Njegova koncepcija nevinosti i iskustva tiče se ova dva stanja duše, pre i posle sudbinskog pada. U ovom svetu čovek je izložen svim oblicima dvojnosti, pa i podelom na polove. Stanje nevinosti – to je slika zemlje Beulah – svet nevinosti i blaženog neznanja detinjstva. Stanje iskustva – to je Generation, svet palog čoveka, ono što je čulno i materijalno – svet očaja koji je obuzeo ljudsku dušu posle pada, jer njoj je ostalo sećanje na savršenstvo u večnosti i čežnja za njim. Pali čovek iz zemlje Generation ne zna za božansko u sebi, on mora da se usudi da prevaziđe pogrešnu koncepciju religije bez vere, da pobunom odgovori na zakon tiranije i da se prepusti vlasti sopstvene imaginacije. Stoga Blejk osmišljava arhetip pravog čoveka i nalazi ga u Hristu. On je grešnik i buntovnik koji grešio protiv svih vrlina i svetog pisma, ali istovremeno je, na krstu, slika neodoljive vere. Hrist ilustruje, na našem nivou postojanja, tu snažnu, žestoku, skoro strasnu veru koja je u našem svetu i jedino moguća. U svetu večnosti i savršenstva ona je nepotrebna.Vera je fatum našeg sveta.Isusov život predstavlja najviše dostignuće jednog ljudskog života koji se neizostavno sastoji iz nužde i patnje.

 

Naziv koji pesnik koristi da bi opisao čoveka jeste Human form Divine. Svi ostali bogovi, Jehova, Zevs i drugi, su bogovi tirani.Pravi Bog se ne nalazi izvan čoveka, već unutar njega. Prema Blejku, svaki čovek poseduje kosmos u svojim grudima. Stoga je Blejkova mitologija zapravo priča o čoveku. Pravi čovek, istinski ljudski arhetip, izbeći će da postane herojski zločinac i tiranin, kao i zamku njegovog nihilizma, kao što će izbeći da se pretvori u revolucionarnog vođu koji će podleći ciklusu. Pravi čovek neće ni biti previše pošten, jer je u tom stanju nemoguće zadobiti višu vizuju svesti, a zadržati osvojeno poštenje. Niti je to čovek od volje i akcije, jer u njemu nema božanskog duha. Pravi ljudski arhetip, prema Blejku, jeste čovek stvaralac.Jedino on poseduje božanski duh. Naime, u pitanju je klasa umetnika, ali čak ni oni ponaosob nisu deo Božanske Reči, već je to samo njihova celinska kreacija. Božanska je upravo njihova umetnost posmatrana kao njihova vizija života, njihov individualni deo u arhetipskoj viziji sveta. Jer među umetnicima moramo razlikovati jednog Rejnoldsa od Miltona, a sledićemo samo one umetnike koji su istovremeno i proroci.

 

Poetski genije je istinski čovek, smatra Blejk, jer njegova percepcija nalazi lepotu u stvarima.Percepcija nije nešto što se događa pomoću naših čula, to mentalni akt. Naše oči ne vide, kategoričan je pesnik, ona su samo sočiva kroz koje posmatra naš um. A upravo je naš način viđenja, naša vizija, ono što Blejk naziva veštinom imaginacije. Mentalno i intelektualno su joj sinonimi, dok je mašta u svezi sa aktom memorije. Znači, opažati jesto isto što i zamišljati, povezati se sa individualnom matricom iskustva, postati deo onoga što vidiš. Shodno tome, nema opšte prirode, jer ništa nije stvarno izvan zamišljenih matrica koje je čovek napravio od realnosti. Dakle, u ovom svetu ima toliko mnogo realnosti koliko i ljudi koji ih stvaraju. Svačija mudrost je specifična u odnosu na njegovu individualnost.'' Realnost je isto toliko zavisna od oka posmatrača kao što je bilo rečeno za lepotu.''(23) Stoga, stvaralačka percepcija je moć kojoj je omogućeno da sagleda svet u zrnu peska, i oseti večnost u jednom satu.

 

 

Fusnote:

 

1) Suzan Langer, ''Poesis'', u: Nova kritika, Beograd, 1973.str.425.

2) isto. str. 427.

3) isto. str. 437.

4) Žorž Bataj, Književnost i zlo, Bigz, Beograd, 1977.str.82. 

5) V. Blejk, Venčanje Neba i Pakla, Itaka, 2000.str. 54.

6) Gradac, Čačak, 1990.str.46

7) Nothrop Frye, Fearful Symmetry, Princeton, 1990. str.55

8) Isto. str.56.

9) Nortrop Fraj, Mit i struktura, Svjetlost, Sarajevo, 1991. str.119.

10) Isto.str.117.

11) Gradac, Čačak, 1990.str. 43.

12) Isto.str.46.

13) Nortrop Fraj, Mit i struktura, Svjetlost, Sarajevo, 1991. str.136.

14) J.Jakobi, Psihologija K.G.Junga, Dereta, 2000.god. str. 29.

15) Isto. str. 41.

16) Žorž Bataj, Književnost i zlo, Bigz, Beograd, 1977.str.81.

17) U ovoj ideji, kao celini duše, jeste brak četiri glavna arhetipa : Ega, ženskog saputnika, anime i Mudrog starca. Ovaj brak simbolizuje totalitet psihe ili kompletnu individualizaciju.

18) J.Jakobi, str. 60.

19) Isto.str. 107.

20) E.F.Edinger Encounter with the Self, Toronto, 1986. str. 11.

20) Nortrop Fraj, Mit i struktura, Svjetlost, Sarajevo, 1991. str.12.

21) Nothrop Frye, Fearful Symmetry, Princeton, 1990. str. 87.

22) Isto. str. 87.

23) Nothrop Frye, Fearful Symmetry, Princeton, 1990. str. 19.

 

 

Literatura:

 

 

Žorž Bataj, Književnost i zlo, Bigz, Beograd, 1977.

 

Vilijam Blejk, Venčanje Neba i Pakla, Itaka, Beograd, 2000.

 

Vilijam Blejk, Vječno evanđelje, prevod Marko Grčić, GZH, Zagreb, 1980.

 

Edward F. Edinger Encounter with the Self.A Jungian Commentary on William Blake's Illustrations of the Book of Job, INNER CITY BOOKS, Toronto, 1986.

 

Nortrop Fraj, Mit i struktura, Svjetlost, Sarajevo, 1991.

 

Northrop Frye, Fearful Symmerty. A Study of William Blake, Princeton, 1990.

 

Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, Viljem Blejk, broj 95/96/97, 1990.

 

Jolanda Jakobi, Psihologija K.G.Junga, Dereta, Beograd, 2000.

 

Suzan Langer, ''Poesis'', u: Nova kritika, Beograd, 1973.

 

The Penguin Book of English Verse, Edited by Paul Keegan, Penguin Classics, 2004.

 

Ana Omaljev