Muškarci koji mrze žene | Ana Russell Omaljev

CRNA PILULA

‘Muškarci koji mrze žene’

Lora Bejts, osnivačica projekta Svakodnevni seksizam i autorka niza drugih knjiga o mizoginiji provela je godinu dana istražujući ono što se naziva „manosferom“. U pitanju je mreža blogova i foruma na internetu, čitav virtuelni svet u kome muški posetioci duboko veruju u to da naša današnja kultura nema pozitivan uticaj na njih, da je feminizam toksičan, da seksizam ne postoji i da je sve što nas mediji uče o vezama samo šarena laža. To su ljudi koji insuinuiraju da je većina optužbi za silovanje lažna, da bi svet bio bolji kada bi ženama bilo uskraćeno pravo glasa i da je ženska jednakost štetna za muškarce i, prema tome, muškarci moraju da se pobune protiv ove mizandrističke kulture kako bi sačuvali opstanak.

Bejts pravi razliku izmedju ‘Pick-up artista’, ‘Muškaraca koji idu svojim putem’(MGTOV) i Insela. Taktika ‘Pick-up artista’, koja je već dokumentovana u poznatoj knjizi Nila Štrausa „Igra“, predstavlja uputstvo sramežljivim i tihim muškarcima kako bolje da zavode žene. Nakon skoro dve decenije od kad je objavljena, i dalje je kontroverzna jer pruža tehnike koje muškarce uče kako da vređaju žene kako bi im privukli pažnju. Dalje, onlajn grupa ‘muškarci koji idu svojim putem’ je po nekim istraživanjima, muška suprematistička organizacija koja praktikuje muški separatizam, stanje u kome bi se muškarci otuđili - kako od žena tako od društva - jer ono propoveda feminizam. Treća velika grupa su Inseli, čije samo ime je skraćenica za ‘neželjeni celibat’. Inseli tvrde da su muškarci u stvari potlačeni pol u modernom društvu. Ova grupa muškaraca se identifikuje sa nemogućnošću da ostvari romantičnu vezu sa drugom osobom i tvrde da su oni žrtve, a ne žene. Ali kao što ćemo videti u daljoj analizi, oni istovremeno i mrze i šire ljutitu, neprijateljsku i samosažaljivu retoriku, objašnjava Bejts u svojoj novoj knjizi ‘Muškarci koji mrze žene’.

Inseli veruju u biološki determinizam, u hegemonijsku moć zarađivanja i dobrog izgleda, i moć hijerarhije i prestiža. A oni su na samom dnu te lestvice. Izmaštavaju čitavi mali kosmos koji naseljavaju uglavnom stereotipni likovi iz američkih tinejdž filmova u kojima postoji jasna hijerarhija. Oni svoju nesposobnost da se dopadnu ženama razumeju kao kaznu za njihov status ‘beta-mužjaka’ i svoj bes usmeravaju na ljude sa aktivnim seksualnim životom koje nazivaju ‘Čad’ i ‘Stejsi’. Čad je alfa muskarac, stereotipnog izgleda, mišićav i privlačan, a Stejsi je atraktivna žena koja bi, po inselu, radije delila jednog Čada sa drugom devojkom nego bila u vezi sa njim. Inselovska ideologija bioloskog determinizma uključuje uverenje da 80% žena privlači 20% najboljih muškaraca, i verovanje u "hipergamiju" tj. da će žena napustiti muškarca ako joj se pruži prilika za seks ili je na vidiku neki privlačniji muškarac. Centar za analizu radikalne desnice je primetio da se delovi ovih grupacija preklapaju sa radikalnim desnim pokretima, alt desničarima i neonacistima. Njihova studija je utvrdila da inseli slede obrazac koji je tipičan za grupe ekstremista: davanje negativnih vrednosti van-grupi dok se pozitivne vrednosti pripisuju samo svojoj grupi. Novinar Njujork Tajmsa Niraj Čoksi tvrdi da inseli veruju u ‘mušku nadmoć’ i da žene treba tretirati kao seksualne objekte s malo prava. Kigan Hanks, viši analitičar iz Južnog centra, upozorio je da izloženost nasilnom sadržaju na insel forumima insela ‘igra veliku ulogu’ u radikalizaciji, a insel forume opisuje kao „vrlo nasilnu retoriku protiv žena kakvu sam navikao da viđam čak i na belim supremačističkim sajtovima’.

‘Ne mrzim sve žene, samo odvratne kučke’

Iskrivljena konstrukcija ženstvenosti i muškosti unutar njihovog vokabulara samo otkriva koliko su inseli ogorčeni. Na svojim forumima, oni tvrde da je seksualna revolucija učinila žene manipulativnim, a kontraceptivne pilule podstakle njihov promiskuitet. Prema veb stranici „Insel Viki“ koju vodi insel, ovi muškarci Čada vide kao ‘jedinog muškarca koji ima koristi od seksualne revolucije’. Inseli takođe žene zovu „femoidima“, podrazumevajući da one nemaju ljudske osobine jer su vođene samo iskonskim porivima za seksom i moći. Oni mrze ‘Stejsi’ jer ih dozivljavaju kao sujetne i opsednute nakitom, šminkom i odećom. Vrlo je važno naglasiti da ove grupe dosledno ocrnjuju i dehumanizuju žene, često uključujući i zagovaranje fizičkog i seksualnog nasilja nad njima. Akademske mreže su prepune naučnih radova koji ističu uticaj pornografije na širu drustvenu mizogoniju.

Širenje ovakve mizogine ideologije po internetu rezultirala je brojnim napadima od kojih su mnogi bili fatalni. Ova ideologija je inspirisala mladog Aleka Minasijana da se u Torontu 2018. godine zaleti belim kombijem u masu, gde je bilo šesnaest povređenih, a deset mrtvih. Pre nego što se odlučio na ovaj napad on je objavio na fejsbuku: "Pobuna Insela već je započela! Srušićemo svakog Čada i Stejsi! Svi pozdravljamo vrhovnog gospodina Eliota Rodžera!" Poruka Aleka Minasijana je bila kristalno jasna: ovo nasilje je bilo zamišljeno kao svojevrsno odavanje počasti Eliotu Rodžeru - masovnom ubici i ‘svecu zaštitniku’ insela i njihove subkulture. On je 2014. godine ubio šest ljudi i sebe na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari. Rodžer je bio aktivan na forumima i društvenim mrežama gde je objavljivao mizogine video zapise i objavio poveći manifest koji poziva na rušenje onoga što je on video kao feminističku dominaciju. Iako je veliki deo njegovog sadržaja izbrisan sa jutjuba, Eliotov kult je i dalje snažan, a njegova se autobiografija danas smatra nekom vrstom manifesta insela. Poslednji veliki napad se desio sredinom 2020. godine, kada je 17-godišnji dečak u Torontu optužen za ubistvo žene mačetom. Osuđen je samo pre par meseci. Ovo su samo neki od napada koji se pripisuju inselima.

Terorizam ili psihički poremećaj

Neki stručnjaci su skeptični da li je pokret insela zaslužio da mu se prilazi iz teroristickog ugla, kao na primer u Kanadi gde je već proglasen domaćom terorističkom pretnjom. Tvrdi se da to nije ideologija nego bolest i da inselima treba prići kroz prizmu mentalnog zdravlja. Međutim, podaci ukazuju da su inseli najnasilnija zajednica u manosferi i da su napadi njihovih članova odneli više od 54 života samo u zapadnom svetu. Na primer, sama policija je vodila razgovor sa Eliotom Rodžerom dva dana pred napad i utvrdila da je on "savršeno ljubazan i divan čovek", dok je on pisao u svoj dnevnik: „osvetiću se čovečanstvu“, obećavajući da će ubiti studente sa njegovog kampusa. Iz efekta koji je izazvao Rodžerov manifest, možemo zaključiti da je u pitanju jasna ideologija i taktika kako ostvariti ciljeve, a ne samo puki psihicki poremecaj.

Reakcije na ubistva u Torontu mnoge su zaprepastili. Na insel forumu na Reditu se mogu pročitati žalbe samih insela zbog percepcije da će ovakvi napadi navesti ljude da misle da su oni teroristi. S druge strane, još uvek su glasni oni koji slede ideologiju: „Sva nasilja, nasumične napade i terorizam čine muškarci koji ne mogu da pronađu devojke, a samim tim su žene DIREKTNO odgovorne za sve to“, napisao je jedan korisnik. „JEDINI način za rešavanje ovog problema je oduzimanje ženskih prava i usvajanje sistema jednake preraspodele žena.“ Okoreli inseli žele rat protiv žena, koji će po njihovim željama dovesti do ‘života sa strahom, kada se krene do grada ili u tržni centar’, a ta je želja, priznaćemo, slična definiciji terorizma. Kada su inseli zabranjeni na platformi Redit, tada je njihova grupa brojala 40 hiljada clanova. Velika prašina se ponovo diže 2019. godine jer je u bioskope došao film ‘Džoker’, čiji je glavni junak usamljeni, muškarac bele puti koga je društvo odbacilo i koji živi sa majkom. Takođe, žena u koju je zaljubljen mu ne uzvraća osećanja. Mediji su postavljali pitanja da li će sama projekcija Džokera da postane meta, slično masovnoj pucnjavi 2012. godine tokom ponoćne projekcije filma ‘Dark Knight Rising’ u Koloradu.

Crna pilula

Uzimanje ‘crne pilule’ presudno je za identitet insela, jer to znači prepoznavanje njihove sudbine odbačenosti kao trajnog i beznadežnog stanja, saznajemo sa stranice ‘The Black Pill Club’ gde se velika većina njih okuplja i u ovom trenutku. Pristalice teorije ‘Crne Pilule’ veruju da je izgled genetski određen i da žene biraju seksualne partnere isključivo na osnovu fizičkih karakteristika. Zanimljivo je to da inseli ipak nisu samo muškarci. ‘Femseli’, ženski inseli, razmenjuju razmisljanja na Redit TruFemsel stranici sa preko 22 hiljada članova. Tu se priča o diversifikaciji ne završava. ‘Etniseli’ su pojedinci koji veruju da ih njihova rasa sprečava da nađu partnera: ‘kariseli’ su oni koji imaju indijsko poreklo, a ‘rajseli’ su oni sa azijskim korenima.

U velikom istraživanju sprovedenom na univerzitetu u Vašingtonu, intervjuisani inseli se uglavnom žale na odbačenost od društva na osnovu izgleda, prihoda i nedostatka socijalnih veština. Oko 40% ispitanika reklo je da više nisu nevini ili fizički neprivlačni, ali da se, bez obzira na to, identifikuju kao inseli. Iz istraživanja saznajemo da se i unutar insel zajednica mišljenja razlikuju, te samo 44 % misli da inseli moraju da veruju u „crnu pilulu“, koja se odnosi na trajno prihvatanje života bez romantičnog partnera. Uprkos velikom broju učesnika ove studije koji su se žalili na psihološke probleme i prisustvo autizma, samo 51% je reklo da je pokušalo psihoterapiju. Bilo kakva vrsta terapije se među insel zajednicom smatra nekorisnom jer ova supkultura bezrezervno prihvata kulturu žrtve i fatalizam. Neki inseli podržavaju ideju nasilja kao osvete društvu, ali bez nade da će ta akcija dovesti do društvenih promena. Iako mali broj insela koriste plastičnu hirurgiju, provode sate u teretani ili pokušavaju da na neki drugi način poboljšaju svoje fizičke osobine, većina veruje da su takve strategije besmislene jer je glavni problem u postavci društva, a ne u pojedincu.

Lora Bejts uspešno skreće pažnju na to da se manosfera i njen sadržaj počinju širiti na mejnstrim internet forumima uključujući i jutjub čiji kanali ove vrste imaju na desetine miliona pregleda. Jedan stručnjak s kojim je Bejts razgovarala uveren je da je otprilike 70% mladića danas bilo izloženo ideologijama manosfere u nekom obliku. Bez obzira na to da li se susreću sa tim idejama u izdanju na insel forumima - ili ako na njih naiđu „prepakovani i pripremljeni za masovnu publiku“ recimo na podkastu Džoa Rogana - te dečake uče da mrze žene. I da ih napadaju i vređaju. Generalno, manosfera je leglo za radikalizaciju mladih ljudi na internetu.

Džordan Peterson i prinudna monogamija

Samo nekoliko dana nakon ubistava u Torontu, ekonomista Robin Hanson sugerisao je u sada zloglasnom blogu da bi neželjeni celibat i „seksualna nejednakost“ uopšte mogli biti popravljeni, a nasilje smanjeno, ako mi kao društvo krenemo da „ravnomernije distribuiramo“ seks. Akademske i medijske ličnosti poput Džordana Petersona, podržali su ideologiju koja potiče od ovih foruma podstaknutih muškim pravima u manosferi. Nekoliko dana kasnije, u britankom magazinu Spektejtor, kolumnista Tobi Jung ponudio je rešenje za insele, tvrdeći da bi devojke roboti mogle biti lek za „seksualnu nejednakost“ i masovna ubistva. Naravno, prašina se digla u feminističkim krugovima nakon diskusije o ‘seksualnoj preraspodeli’. Ženska tela nisu prirodni resurs, poručivale su feministkinje. Za argument da je seks roba i da žene duguju seks muškarcima mislilo se da je ostao zarobljen u patrijarhalnom diskursu ali on ne gubi na aktuelnosti u ovoj diskusiji. Još interesantnije, na pitanje o napadima u Torontu, Peterson je sugerisao da je pravo rešenje za podsticanje nasilja neki oblik "prinudne monogamije" – ali nije dalje objasnio šta pod tim tačno podrazumeva.

Zaključak iz Kanade: ‘Bela Traka’

Zanimljivo je da je Kanada još uvek pod uticajem traumatičnog događaja iz davne 1989. godine, kada je mladić pod imenom Mark Lepin ušao u školu za inženjere u Montrealu sa oružijem i ubio 14 žena, povredio još 14 i na kraju izvršio samoubistvo. Jasno je objasnio svoj motiv pre toga: feminizam. Nacionalni dan protiv nasilja nad ženama u Kanadi je baš zbog ove tragedije 6. decembar, dan pucnjave. Naravno, Kanađani nikad nisu verovali da se to može desiti u njihovoj zemlji, no nasilju se ne nazire kraj. Kao reakcija na masakr u Montrealu osnovana je organizacija ‘Bela traka’ 1991. godine. Od tada se proširila u 60 zemalja, što je čini najvećim pokretom muškaraca i dečaka na svetu posvećenom zaustavljanju nasilja nad ženama. Njihova strategija uključuje pomaganje pojedincima u preispitivanju sopstvenih stavova i ponašanja, a zatim podsticanje da budu dobri uzori za dečake, vršnjake i kolege. ‘Bela traka’ vodi i programe u školama i firmama. Lora Bejts smatra da je to jedini način da se krene dalje. Istina je, piše ona, ‘da su se grupe za „muška prava“ otcepile od prvobitnog, profeminističkog pokreta za „oslobađanje muškaraca“, koji je nastojao da sebe oslobodi štetnih društvenih očekivanja patrijarhalnosti’. Kako je rekao jedan aktivista tada: „Naš neprijatelj nisu žene - to je uloga koju smo prisiljeni da igramo.“ Skoro 50 godina kasnije, ta poruka je aktuelnija nego ikada.